Pod­go­ri­ča­nin Ne­ma­nja Vid­mar (25) pri­znao je ju­če u sud­ni­ci Vi­šeg su­da da je 20. ju­na pro­šle go­di­ne ubio su­gra­đa­ni­na Lu­ku Mi­li­ća, uz tvrd­nju da to ni­je htio to da ura­di. On je ka­zao da je is­pa­lio tri hi­ca u svog biv­šeg pri­ja­te­lja zbog uvre­da ko­je mu je upu­tio dok su sje­dje­li u lo­ka­lu „Raj­ska pti­ca“.
Vid­mar je na ju­če­ra­šnjem su­đe­nju iz­nio od­bra­nu, ali ni­je že­lio da od­go­va­ra na pi­ta­nja stra­na­ka u po­stup­ku. On je is­pri­čao da se tog da­na dva pu­ta te­le­fo­nom čuo sa Mi­li­ćem, ko­ji je po­tom do­šao u nje­go­vu ku­ću, gdje su sje­dje­li i pi­li pi­vo. Po­tom su po­šli do lo­ka­la „Raj­ska pti­ca“, gdje su na­sta­vi­li da pi­ju pi­vo.
–Lu­ka je po­čeo da me mal­tre­ti­ra. Go­vo­rio mi je da sam p...., lo­mio je ča­še, ali ja na to ni­je­sam re­a­go­vao i ni­je­sam mu ni­jed­nu ri­ječ re­kao. Na­sta­vio je da me vri­je­đa. Go­vo­rio mi je „j.... ti i sje­me i ple­me”. Po­šao sam autom do ku­će, ko­ja se na­la­zi na pet ili šest mi­nu­ta od lo­ka­la, i uzeo pi­štolj – is­pri­čao je Vid­mar pred vi­je­ćem su­di­je Ve­sne Mo­štro­kol.
Ka­da se vra­tio u ka­fa­nu, vi­dio je da Lu­ka sje­di sa nje­mu dva ne­po­zna­ta čo­vje­ka.
–Ka­da me vi­dio s pi­što­ljem, pi­tao me je „šta ćeš to“. Kre­nuo sam pre­ma nje­mu i is­pa­lio me­tak u prav­cu nje­go­vih no­gu, ko­ji ga je pro­ma­šio. Lu­ka je ustao i ja sam opa­lio još jed­nom. Mi­slim da sam ga ta­da i po­go­dio – ka­zao je op­tu­že­ni.
On je do­dao da se sve od­i­gra­lo ve­o­ma br­zo i da je bio ve­o­ma zbu­njen.
–Po­čeo sam da bje­žim i čuo sam da ne­ko pu­ca. Sa­krio sam se kod jed­nog kon­tej­ne­ra i osje­tio sam da mi se de­sna ru­ka, u ko­joj sam dr­žao pi­štolj, za­tre­sla. Shva­tio sam da sam po­go­đen u ru­ku. Pi­štolj mi je opa­lio i osje­tio sam da me je ne­što ja­ko po­go­di­lo u do­nji dio le­đa. Iza­šao sam na uli­cu i ba­cio pi­štolj. Za­u­sta­vio sam jed­no vo­zi­lo, a vo­za­ču sam ka­zao da me pre­ba­ci u bol­ni­cu. Sam sam iza­šao iz auta. U Hit­noj po­mo­ći sam uspio da se pred­sta­vim, a on­da sam pao pre­ko ne­kih šip­ki. Sje­ćam se da me je ne­ko pi­tao sje­ćam li se ko je na me­ne pu­cao i da je dok­to­ri­ca od­go­vo­ri­la da sam u ži­vot­noj opa­sno­sti i da ne mo­gu da od­go­va­ram na pi­ta­nja – re­kao je Vid­mar.
Svje­dok Alek­san­dar R. Sta­ni­šić is­pri­čao je da je u unu­tra­šnjem di­je­lu lo­ka­la sje­dio sa dru­gom Le­o­nar­dom Pe­ro­vi­ćem ka­da su se u ba­šti za­ču­li puc­nji.
– Sje­ćam se da je po­sli­je pr­va dva ili tri puc­nja ko­no­bar re­kao: bje­ži­te, sve će nas po­bi­ti. Kre­nu­li smo da iza­đe­mo i ta­da su se za­ču­li no­vi puc­nji. Vi­dje­li smo Lu­ku Mi­li­ća ka­ko le­ži. Uni­je­li smo ga u moj auto i po­ve­li ga u Ur­gent­ni cen­tar – ka­zao je Sta­ni­šić.
On to­kom bo­rav­ka u ka­fa­ni ni­je čuo sva­đu, ali je ne­po­sred­no pri­je puc­nje­va vi­dio ča­šu ko­ja je pro­le­tje­la kroz spo­red­na vra­ta lo­ka­la.VJ.D.

Pi­pe­ro­vi­ća vri­je­đa­li u sud­ni­ci
Vid­ma­rov advo­kat Zo­ran Pi­pe­ro­vić is­pri­čao je da je dok je če­kao po­če­tak su­đe­nja u ho­lu su­da ugle­dao čo­vje­ka ko­ji ga je ne­tre­mi­ce gle­dao, za ko­ga je pret­po­sta­vio da je otac ubi­je­nog Lu­ke Mi­li­ća.
–Po­ku­šao sam da iz­bjeg­nem nje­gov po­gled. Čuo sam da pi­ta čo­vje­ka po­red se­be „je li ovo Pi­pe­ro­vić“, a na­kon po­tvrd­nog od­go­vo­ra, ka­zao je „ne­ka, ne­ka“. Pri­je po­čet­ka su­đe­nja isti taj čo­vjek je ne­ko­li­ko mi­nu­ta ne­tre­mi­ce gle­dao u mom prav­cu, a ka­da sam ga upi­tao za­što me gle­da, svi pri­sut­ni u sud­ni­ci ču­li su ve­li­ki broj uvre­da ko­je mi je upu­ti­la žen­ska oso­ba iz pu­bli­ke. To joj oči­gled­no ni­je bi­lo do­volj­no, pa je na­sta­vi­la da me vri­je­đa na­kon od­la­ska sud­skog vi­je­ća. Ne tra­žim ni­či­ju za­šti­tu, sa­mo ape­lu­jem da mi sud i sud­ska stra­ža ubu­du­će omo­gu­će da pro­fe­si­o­nal­no oba­vljam svo­ju du­žnost –ka­zao je Pi­pe­ro­vić.

Po­sled­nji za­gr­ljaj oca i si­na
Otac ubi­je­nog mla­di­ća Zdrav­ko Mi­lić pri­dru­žio se kri­vič­nom go­nje­nju Vid­ma­ra. On je is­pri­čao da je na dan ubi­stva svog si­na bio na po­slu i da je oko dva i po po pod­ne osje­tio jak bol u gru­di­ma. Po­šao je ku­ći i ma­lo se od­mo­rio, a ka­da se pro­bu­di, za­te­kao je Lu­ku.
–Bio je ve­seo. Kao da je znao da će tog da­na da po­gi­ne.Tra­žio je klju­če­ve od auta i ja sam se na­ša­lio s njim, a on me je za­gr­lio i po­lju­bio – is­pri­čao je Mi­lić.
Ne­što ka­sni­je, nje­gov brat je do­šao kod nje­ga i ka­zao mu da su pu­ca­li na Lu­ku.
–Po­šli smo u bol­ni­cu i sje­ćam se da je po­li­ci­ja sta­ja­la po­red vra­ta i da sam ja pi­tao je li živ. Na­šao sam ga na sto­lu mr­tvog.Na­dao sam se da je živ – re­kao je Mi­lić.
On je ka­zao da ima ne­po­sred­no sa­zna­nje da je op­tu­že­ni za­sno­vao rad­ni od­nos dan na­kon Lu­ki­ne sa­hra­ne i da je kri­tič­nom pri­li­kom u ka­fa­ni „Raj­ska pti­ca” bi­lo sve­ga. On je is­pri­čao i da ima sa­zna­nja da je op­tu­že­ni na dan ubi­stva u jed­nom pod­go­rič­kom lo­ka­lu go­vo­rio „bi­će no­ćas ro­ka­nja, ko­ka­nja“.